СВИМ МИНИСТАРСТВИМА, ПОСЕБНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА И СЛУЖБАМА ВЛАДЕ
– Кабинет министра/директора –
– Секретаријат Министарства –
У вези са накнадом трошкова превоза запосленима који раде код послодавца на територији града Београда, а имајући у виду да је јавни градски превоз у граду Београду бесплатан, у прилогу овог обавештења доставља се мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је да запослени има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, а да се висина и начин исплате уређују општим актом или уговором о раду. Напомињемо да се предметно мишљење односи на општи режим радног односа, односно да није извршена дистинкција између државног службеника и запосленог код послодавца који није државни орган.
У односу на општи акт на права из радног односа државних службеника , осим Закона о државним службеницима и Закона о платама државних службеника и намештеника примењују се одредбе Посебног колективног уговора за државне органе (у даљем тексту: ПКУ за државне органе) („Службени гласник РС“, бр. 38/19, 55/20, 44/23) и Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника (у даљем тексту: Уредба) („Службени гласник РС“, бр. 98/07 – пречишћен текст, 84/14, 84/ 15, 74/21).
Тако је одредбом члана 47. ПКУ за државне органе прописано да је послодавац дужан да запосленом надокнади трошкове превоза за долазак на рад и за одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају, односно, ако не постоји саобраћај до места рада запосленог, да надокнади трошкове у висини цене месечне претплатне карте у јавном саобраћају за сличну најближу релацију на основу потврде јавног превозника, ако нема организован сопствени превоз за долазак и одлазак са рада, да запослени који је радио краће од пуног месеца има право на накнаду трошкова превоза у висини цене месечне, односно полумесечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају, која обухвата дане када је долазио на посао или право на накнаду трошкова превоза у висини цене дневних карата за дане када је долазио на посао, у зависности од тога шта је повољније за послодавца, као и да се накнада трошкова превоза исплаћује се најкасније до десетог у месецу за претходни месец.
Истим чланом предвиђено је да изузетно, ако није установљен систем месечне претплатне карте, послодавац може да надокнади трошкове превоза запосленом према цени превозне карте у случају да је организован јавни превоз до места рада, односно према сличној најближој релацији у случају да није организован јавни превоз до места рада или на други начин у складу са одлуком послодавца, а све у складу са средствима обезбеђеним за ове намене и водећи рачуна о принципу економичности располагања финансијским средствима.
Уредбом је на исти начин уређена обавеза послодавца да државном службенику накнади трошкове превоза за долазак на рад и за одлазак с рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.
Горе наведени општи акти не оспоравају право запосленог на накнаду трошкова превоза, већ уређују висину и начин исплате накнаде, односно исту везују за висину месечне претплатне карте.
Долазак и одлазак са рада не везује се градски, приградски или међуградски саобраћај јавни превоз, тако да запослени није дужан да тај превоз користи, већ може користити сопствено моторно возило, не користити било коју врсту превоза, односно може на посао долазити и са њега одлазити на начин на који му одговара. Према томе, не постоји правни основ да се ово право запосленом укине и да му се не исплати накнада уколико користи превоз који није везан за јавни превоз или користи бесплатни јавни превоз. Прецизније, право на накнаду превоза није ни на који начин условљено начином превоза.
Имајући у виду да се ради о правној празнини, односно да општи акти који се примењују у државнослужбеничком систему не препознају ситуацију када је висина месечне претплатне карте у градском, приградском или међуградском превозу нула, као и да се радни однос између послодавца и запосленог регулише решењем, а не уговором о раду, потребно је применити ситуацију да послодавац доноси одлуку овисини накнаде, а у складу са горе наведеном одредбом ПКУ за државне органе.
У прилогу овог обавештења доставља се и образац одлуке коју руководилац министарства, посебна организација и служба Владе доноси, а како права и дужности послодавца у име Републике Србије врши руководилац државног органа.
Прилог:
Мишљење Министарства за рад и Образац решења
Заменик генералног секретара
Тамара Стојчевић
